Krešo je iskočio iz kreveta na prvi zvuk alarma. Nervoza, napetost, živci – sve je to radilo cijelu noć i reagiralo na prvi manji šok. Gdje mu je cigareta? Ah, evo je. Prvi dim. Malo je bolje. Drugi dim. Ok, počinje razmišljati. Kampanja. Mora otići do tiskare i u sedam se naći s Tihanom na trgu. Grč u želucu. Neće biti dobro.

Uzeo je laptop i sišao u kuhinju. Dok se grijala voda za kavu, otvarao je portal za portalom i pritom izgledao kao da nešto traži. Zapravo ne, lažem vam, izgledao je kao da nešto nije pronašao. Isfrustrirano je zatvorio laptop i zapalio drugu cigaretu.

***

Dok je vozio kroz sivo, vlažno jutro, razmišljao je o cjelokupnoj situaciji. Ok, stvar definitivno nije dobra, možda kad bi se odlučili za nešto revolucionarno. Neki boom. Ne doslovno bomba, ali nešto što će odjeknuti barem kao ona. Nešto ludo, a opet pozitivno. Što bi to moglo biti? Misli, Krešo, misli.

Zaustavio je auto ispred Helenine tiskare. Helena mu je uvijek izlazila u susret. Primjerice, ako bi bilo malo boje na papiru, računala bi to kao crno-bijeli print. „Pa više je crno-bijelo, nego šareno. Foru s tim da sam utrošila i šarenoga ću čuvati za one s više para; pa neću tebe valjda pljačkati!“, rekla bi.

Krešo se, doduše, neugodno iznenadio kad je to jutro iza pulta ugledao Heleninog oca. Pristojno je pozdravio, no istovremeno se pozdravio i s popustom. Samo mu je to falilo.

„Ostavio sam sinoć Heleni neke materijale. Rekla je da ću ih ujutro moći pokupiti“ rekao je Krešo i osjetio nešto poput srama jer od ovog čovjeka mora uzeti svoje plakate. „Svi oni misle da smo zadnje budale“, pomislio je.

„Mhm, mhm“, promrmljao je Helenin otac i okrenuo se polupunoj polici s papirima koji su čekali svoje vlasnike. „SDP-ovi plakati?“

„Da.“ odgovorio mu je Krešo.

Prodavač se šutke približio pultu i na njega položio plakate. „84 kune“

Krešo mu pruži stotku i zagleda se u plakate.

„Trebao bi odustati. Trošiš vrijeme na gluposti.“ rekao mu je prodavač i pružio kusur.

Krešo se samo blago osmjehnuo i, pokupivši plakate, izašao iz radnje.

 

125111-160435-plidenta-pokazimozube__3_

***

Sedam i petnaest. Pa gdje je? Možda samo kasni. Ali nije se činilo kao da samo kasni, nešto nije štimalo. Svejedno, Krešo je odlučio da će pričekati do sedam i dvadeset i, ako se tad ne pojavi, zvati je.

Otpio je gutljaj preslatke kave i zagledao se u prolaznike na Trgu. Nije bilo baš previše ljudi, ipak je još bilo rano, ali trg se polako punio. Baš je glup onaj starac. Ništa, Krešo ne troši vrijeme na gluposti, pa sudbine svih nas su u pitanju. Mogao mu je bar poželjeti sreću.

Sedam i dvadeset. Zvoni.

„Ej, Krešo!“ javila se Tihana.

„Ej. Pa di si? Ajde dolazi, pokupio sam plakate.“

„Krešo, neću moći doći… Ovo nema smisla više.“

„Pa kak’ to misliš sad odjednom?“

„Pa na 2% smo. Nigdje ne prelazimo prag. Nema ovo smisla više. Sinoć sam isplakala dušu dok sam razmišljala, ali odlučila sam… Mičem se od te cijele priče. Godine smo bacili u niš.“

„Ti mene zezaš…“

„Sori, Krešo. I ti bi trebao prestati. Nije ovaj svijet ono što smo mislili da je.“

I onda tišina. Prekinut poziv. Krešo je drhtavom rukom spustio mobitel na stol. Sve ode k’vragu. Sve. Treba nazvati predsjednika, on će znati što sad. Možda može nazvati Tihanu.

„Šefe, jesi budan?“ upita Krešo.

„Jesam, mladiću, ja sam mislio da ti spavaš. Planirao sam te kasnije nazvati.“

„Da? Zašto? Sastanak stožera?“ upita Krešo. „Čuj, Tihana je odustala.“

S druge strane tišina. Krešo se zagleda u svjetleći znak na vrhu zgrade preko puta kafića u kojem se nalazio. Veliki brojevi. 2050. Ipak će uskoro Nova godina.

„Da… Krešo, čuj, povlačimo se s izbora. Nema smisla ovo.“

Jesu li svi danas poludjeli? Što je svima? Zašto svi odustaju? Pa naša zemlja je u pitanju.

„Kad nam se ovo dogodilo, šefe?“ otpio je gutljaj kave. Imala je okus poraza.

„Ah, ipak malo prije naše ere. Nismo se trgnuli 2016.“